Ghana - Accra
Gana, zvanično Republika Gana, zbog rudnih bogatstava prethodno zvana i Obala Zlata (Gold Coast), država je Zapadne Afrike sa izlazom na Atlantski Okean, a kopneno je ograničavaju Obala Slonovače, Burkina Faso i Togo.
Zastava Gane, kao i pripadnost državi i svojoj naciji, je ono na šta su stanovnici Gane beskrajno ponosni. Mnogi nose ovo obeležje na svojim automobilima, kućama, ali i na odevnim predmetima.
Kada Vam u Gani neko kaže „AKWAABA“, rekao Vam je „DOBRO DOŠLI“ na jeziku plemena AKAN, praktično najbrojnijeg plemena u Afričkoj istoriji i najveće etničke grupe u Gani.
I dok su velike svetske sile činile čuda u ekonomskom ili tehnološkom smislu, Afrika nije bila u stanju da doprinose napretku takve vrste. Umesto toga, Afrika svoj doprinos daje u vidu socijalne etike koja razvija duboko poštovanje prema čoveku i ljudskim vrednostima.
Zato kada Vam u Gani kažu „akwaaba“, zaista ćete se osećati dobrodošlo, osetićete toplinu i srdačnost ovog naroda.
Iako ovde ne bi trebalo da govorimo o istoriji Gane, nemoguće je ne napomenuti:
Gana je država čija se veoma burna, verovatno i najbolnija istorija može bez imalo oklevanja nazvati šokantnom. Za prevlast nad njenom Obalom Zlata su se vekovima borili evropski osvajači, a utvrđenja su menjala svoju namenu od skladišta za zalihe drva (balvana) i zlata, pa sve do finalnog odredišta za afričke robove u periodu od 1525. do 1859. godine. Zvanične brojke ne postoje, a u tom periodu je po procenama, u najvećoj migraciji u ljudskoj istoriji, na 540 km dugačkoj obali današnje Gane na brodove prinudno ukrcano više od 8 miliona Afrikanaca koji su kao robovi otplovili na put u jednom smeru. Vezani lancima jedni za druge, u potpalublju brodova je u istoj prostoriji, bez vode i sanitarija, ukrcavano i do hiljadu robova na jedan brod. Smrtnost u toku nehumanog transporta je procenjena na 27%, što bi značilo da je, samo na brodovima prilikom transporta i samo sa ovog dela afričkog kontinenta oko 3 miliona ljudi izgubilo život tokom perioda nazvanog Transatlantska trgovina robovima.
Od ukupno 42 utvrđenja duž Atlantske obale koja su služila kao zatvori za robove, tri najpoznatija i od strane današnjih turista najposećenija utvrđenja su Cape Coast Castle, Elmina Castle i Fort Christiansborg, koji su bili finalna stanica robovima pred ukrcavanje na brodove, zbog čega dele simboličan naziv “Door of no return” (Kapija nepovrata).
Britanska Zlatna Obala formalno je uspostavljena 1867. godine – to je bio početak kolonizacije Gane od strane Ujedinjenog Kraljevstva (Engleske), a Gana je, nakon mnogih previranja, uspela da se oslobodi kolonijalizma i postane nezavisna 1957. godine. Još je važnije to što je baš Gana pokrenula talas dekolonizacije u ovom delu sveta.
Prvi Predsednik slobodne Gane je bio Kwame Nkrumah, koji je, nažalost, svrgnut u vojnom udaru, ali je ostao najomiljeniji političar perioda nezavisnosti.
Obzirom na sve ove događaje koji su pratili istoriju Gane, možda biste zaključili da “Obala Zlata” nije baš najpoželjnija destinacija za turiste sa zapada, posebno iz Evrope, ali potpuno suprotno tome, stanovnici Gane važe za jednu od najljubaznijih i najgostoljubivijih nacija Afrike, jer ono što je za njih važno je takođe jedna od reči plemena Akan – „UBUNTU” što znači „BITI ČOVEK”.
Glavni i najveći grad je Akra (Accra), čija metropolitan regija broji 4,2 miliona stanovnika, a locirana je na obali Atlantika.
Međutim, ono što se nama čini neverovatnim je da mnogo stanovnika Gane i Akre, ne poseduje lična dokumenta i da njihovo postojanje nigde nije zabeleženo, tako da ovi zvanični podaci najverovatnije nisu tačni. Osim ovoga, mnogi zapravo nemaju prave adrese, jer mnoge ulice nemaju nazive, niti bilo kakvo obeležje, pa veliki broj stanovnika koristi poštanske pretince da bi primali pošiljke.
Akra je istovremeno mesto velike raskoši i bogatstva, ali i grad bede i siromaštva.
Ali, bez obzira kog su društvenog statusa, ljudi u Gani su nasmejani i uvek spremni za muziku i igru.
Iako se Akra nalazi na obali Atlanskog okeana, samo je nekoliko manjih plaža uređeno i čisto i, kao takve su prilagođene da ih koriste turisti i stranci.
Najveći deo obale u samoj Akri je, nažalost, neuređeno i puno smeća.
Labadi je najveća gradska plaža, ali je zaista uređena samo na delu koji pripada hotelu Labadi.
Vreme kada stanovnici Akre masovno odlaze na plaže su Božić i Uskrs. Plaže su kod njih mesta da tradicionalno provedu ove praznike.
Jako je zanimljivo da većina stanovnika Akre, iako ceo život provode na plažama okeana, ne zna da pliva. Razlog tome je što ih od detinjstva uče da okean može biti jako opasan, pa tako iz generacije u generaciju, kao nasleđe, čak i ne pokušavaju da plivaju.
A ovaj deo Atlanskog okeana je zaista mesto gde je zapravo nemoguće plivati, jer su morske struje jake, a talasi često toliko veliki da je moguće samo skakutati kao igračka u plićaku. Sa dolaskom ljudi iz ostatka sveta, koji se često i nastanjuju u Gani, sve više dece i mladih voli i bavi se surfingom, ali uglavnom na plažama van samog glavnog grada.
E, kada smo već kod tih plaža koje se nalaze van Akre…te plaže zaista izgledaju, kako bi se kod nas reklo, „kao sa razglednica“. Mislim da će Vam slike reći više od reči, ali o tome u nekom narednom blogu.